NA VRHOVIMA ĆINKVE TEREA I LIVINJA
U Kući na točkovima krenuli smo u Pizu i Toskanu, ali zbog karnevalske atmosfere u vozu na ligurianskim liticama ostali smo u magičnim selima…njihovo zajedničko ime je Ćinkve Tere. U povratku, strmo se penjući uz alpske serpentine, zadržasmo se u ušuškanom i mirišjavom Livinju…a sve to kao vonmobilisti početnici.
Toliko dobar opis da ga treba imati na ovim stranicama i ako nije moj putopis .................
Za ovo kriv GROSKAMPER
Vernaca
Amerikanci ga nazivaju Reckreational vehicle ili skraćeno RV, Nemci Vonmobil (Wohnmobil), a ostali Evropljani jednostavno Kamper (Camper). Ne znam koje ime su Srbi dali “kući na točkovima”, a anketiranjem svojih bližnjih zaključila sam da ili misle na kamp prikolicu koju vuče automobil ili nemaju pojma o čemu pričam. Kako god, spravu na motorni pogon, koja može da razvije brzinu i do 150 kilometara na sat, a u kojoj može udobno da spava nekoliko osoba, u kojoj ozbiljni kuvari mogu da pripremaju ozbiljna jela, u kojoj se može lepo istuširati, a i udobno smestitit za obavaljanje “posla “ koji i car ide peške da obavlja, ja nazivam Kuća na točkovima. Vozeci se učestalo po (dobrim ili odličnim) evropskim autoputevima, videvši mnoštvo takvih automobila-kamiončića, već danima, moj saputnik i ja, maštali smo o tome da i mi “prokstraimo“ Italijom u jednom takvom prevoznom sredstvu. Jedno od nas dvoje (a to nisam ja) ima lepa sećanja na višegodišnje iskustvo iz detinjstva kada je sa roditeljima u automobilu sa kamp prikolicom obišao veliki deo Evrope, iskustvo koje mu daje za pravo da veruje da će mu se takav vid putovanja svideti i sada, mnogo godina kasnije. Bez takve vrste iskustva, ali sa mnogo ideja “kako mali Perica zamišlja“ takva putovanja bila sam spremna da, kao pasionirani putnik, isprobam i takav, za mene potpuno novi, način provođenja godišnjeg odmora. Treći član naše male ekipe, naš pas, nestrpljivo je čekao svako pokretanje bilo kojim prevoznim sredstvom, tako da je avantura mogla da počne.
Kornilja, u pozadini Manarola
Na prvom koraku naišli smo na ozbiljne prepreke i vrlo brzo smo shvatili da smo apsolutni početnici u “sportu“ zvanom vonmobilisanje (wohnen (vonen) na nemačkom znači stanovati). Posle pretraživanja po svim sajtovima na kojima je moguće iznajmiti Kuću na točkovima, posle brojnih telefonskih poziva saznali smo da je ovakav način putovanja u mnogim zapadnoevropskim zemljama učestaliji nego kod nas hodanje. Vozilo se mora rezervisati mesecima unapred uprkos izuzetno visokim cenama iznajmljivanja. Osim toga, mesta u italijanskim kampovima bilo je tek u oktobru. Počeli smo da sumnjamo u našu teoriju da polovinom juna na italijanskom moru siguno nema gužvi, tja feragosta je tek u avgustu. Svakako se nisam dala obeshrabiti, kamp nam i nije potreban jer ćemo stati gde poželimo, pronaći ćemo malu, peščanu plažu koja će biti samo naša...iako je bilo naznaka, nisam baš shvatila da sve to tako kako ja zamišljam neće moći iz raznih razloga. Vlasnici nekoliko slobodnih kamiončića, ni pod tačkom razno, nisu u svoje, cenjeno, vozilo hteli da prime našeg psa, kažu imali su ružna iskustva. Nije prolazila ni ona priča o čovekovom najboljem prijatlju koji je nesrećan kada je ostavljen u kolektivni smeštaj. U Srbiji je mnogo ljudi ostavljeno u kolektivne smeštaje godinama, svi oni su tamo nesrećni, a za to malo ko haje, pa je naše pominjanje nesrećnog psa ostavljenog u neki tamo smeštaj najblaže rečeno neprimereno... no, to nisu znali ljudi sa kojima smo razgovarali. Nemci, zaista posvedočeni ljubitelji pasa, nisu hteli da prekrše svoja pravila, jer, čini mi se, u njihovoj zemlji pravila i postoje zato da ne bi bila kršena. Međutim, jedan od njih nije ni imao taj propis i rešio je da nam iznajmi svoj Vonmobil, ali onaj stariji, za svaki slučaj. Za deset dana življenja u kamiončićuautomobilu starom 17 godina, koji je izgledao kao Fića pored Mercedesa naspram Kampera proizvedenih u ovom veku, morali smo da izdvojimo nešto malo više od 600 evra. U tu cenu uračunti su i razni tzv. paušalni troškovi, naravno ne i novac za potrošeni benzin. Cena iznajmljivanja zavisi od vrste vozila i perioda iznajmljivanja, u tzv. glavnoj sezoni kreće se od 70 do 100, čak i više evra za dan plus tekući troškovi, gas, voda... Definitivno nije jeftino. Gledajući fotografije novijih modela Kampera čija spoljšnost liči na spej šatl, a unutrašnjost na luksuzne hotele sa zilion zvezdica bili smo po malo razočarani, naša putujuća kuća podsećala je na istrošenu, ali svakako iskusnu drumsku krstaricu. Uostalom, šta fali povratku hipi fazonu?! Ništa, naprotiv.
40 serpentina vode do prevoja Stelvio, 2757 m.
KNJIGE, ŠTEL PLACEVI I JOŠ PONEŠTO
Već smo imali, recimo, idejni okvir putešestvija, Komo jezero (Como jezero), Ćinkve Tere (Cinque Terre), Piza (Pisa), Toskana (Toscana) čekali su nas... opušteno, ali koliko-toliko organizovano trebalo je pripremiti se za polazak. Kao svaki ozbiljni turisti rešili smo da unapred ponešto saznamo o mestima koja ćemo obići. Stajali smo zbunjeni ispred polica u knjižari-bukvalno na desetine i desetine knjiga davale su mnoštvo informacija o svakoj ovoj destinaciji. Oni koji me dobro poznaju znaju da se teško navikavam na blagodeti zapadnog sveta i da se često, u mislima, vraćam u svoju, potpuno, drugačiju zemlju. Ne znajući koju od, brojnih, knjiga da uzmem, setila sam se epizode od pre nekoliko godina-očajni glas voditelja mog omiljenog beogradskog radija uzvikivao je apel upućen ministru kulture “Ministre, učinite nešto, u Smederevu ne postoji knjižara!“ Ne znam da li je u međuvremenu u Smederevu otvorena knjižara, ali znam da knjižare ne postoje i u još nekim srpskm gradovima, a i da nestaju iz beogradske Knez Mihailove...ali, da ne bih promašila temu, vratiću se svojoj priči. U odeljku namenjenom samo kampovanju i vonmobilisanju još jednom smo dobili potvrdu za sopstveni amaterizam u ovoj oblasti. Bez preterivanja, stotine knjiga i brošura daju korisne savete kamperima, preporučuju rute putovanja i svašta nešto još...tu smo otkrili i, za nas, novi termin “štel plac“. Taj termin veoma je važan za ljude koji putuju i žive na točkovima neko vreme jer Kuća na točkovima ne može da prespava baš gde njen vlasnik želi, ne može da uđe u pojedine gradove, već mora da se smesti na neko od tih mesta za stajanje kojih, u celoj Evropi, ima beskrajno mnogo. Čitajući knjige koje smo kupili moj početni entuzijazam je opadao, ali kao i svaki prosečni Srbin, da ne kažem Srpkinja, ubedila sam sebe da to nije baš tako kako ti precizni Nemci i ostali pišu...sigurno ćemo pronaći samo naše parče italijanskog mora u kojem ću ja ujutru dugo plivati potpuno sama kao na pustom ostrvu.
Sa nekakvom dečjom radošću krenuli smo da preuzmemo naše novo, privremeno stanište. Dan je bio užasno topao, oko 35 stepeni. Dok smo dolazili zabrinuto sam glasno razmišljala kako ću se hiljadu i više kilometara voziti u neklimatizovanom vozilu jer naš stari Kamper nema klima uređaj... vrlo teško saslušala sam tiradu rečenica, istini za volju istinitih, da sam razmažena, da nisam rođena u klimatizovanom autu, da sam do juče vozila Juga koji nije ni čuo za klimu... Uneli smo svoje stvari u našu novu kući (pored garderobe, nešto hrane i posuđe pošto naše zastarelo vozilo nije nudilo potpunu prateću opremu za razliku od novijih modela Kampera) i krenuli put Italije. Preskočiću priču o, za mene, teškom putovanju u, opet za mene, vrelom kamiončiću koji se sporo kreće po usijanom asfaltu...uprkos riziku da me mnogi proglase za najrazmeženije biće, znam sigurno da ćemo sledeći put isključivo iznajmiti vozilo sa klima uređajem.
Jutro posle prve noći u Kamperu
PRVA NOĆ U WOHNMOBILU
Iz Nemčke u Austriju, iz Austrije u Švajcarsku na čijem prelazu su nas čekali carinici na tzv. mekoj granici...pokušali smo da budemo duhoviti konstatujući da nemamo samo mi granične prelaze, i nije nam neka šala, moram da priznam... U zemlju božanstevnih čokolada ušli smo kod Bodenskog jezera, u mestu Bregenc. Jezero je mirisalo kao more, na plažama je bilo mnoštvo ljudi, vladala je prava morska atmosfera. Ali nas je čekao dug put... veče se spuštalo, užasnu vrućinu, postepeno, menjao je svež vazduh... sporo, zadivljeni prizorom koji nas okružuje, počeli smo da se penjemo uz Alpe. Pre bi se reklo da smo taljigali, a ne vozili se putem koji nije autoput uz strme alpske strane. Moje “muke po vrućini“ zaboravljene su, nije nam smetala ni sporost našeg vozila, naprotiv, uživali smo u okolišu koji zaslužuje i divljenje i, rekla bih, strahopoštovanje... zaista, nema ništa lepše i snažnije od prirode. Alpe smo prešli na prevoju Bivio kod istomenog mesta, na 2 300 metara nadmorske visine. Tu smo i prenoćili. Prva noć provedena u vonmobilu... krevet je širok i dug, udoban kao svaki bolji tzv. bračni krevet, sokovi iz malenog frižidera odlično su ohlađeni, a voda u tuš kabini topla, nameštaj dosadnog dezena je istrošen ali udoban, zavesice su ružne i jeftine ali besprekorno čiste i ispeglane... sve je kao u starom, ali i dalje solidnom hotelu B kategorije. Apsolutna tišina i britak vazduh učinili su da svi spavamo kao bebe. U zoru probudio nas je huk jednog od brojnih potočića i zvončići na vratovima krava. Njihov vlasnik dovezao ih je kamionom, istovario i ostavio tu da pasu... da vladaju i alpskim pašnjacima, ali i putem. Kada one reše da pređu sa jedene na drugu stranu puta sva saobraćajna pravila prestaju da važe... brojni motorciklisti i biciklisti (svi, od prvog do poslednjeg, sa kacigama na glavama), kao i vozači automobila u stanju su strpljivo dugo da čekaju. Sa dužnim poštovanjem posmatrali sam sredovečne i gotove deke bicikliste, kako bez traga umora na licu, u cik zore, prelaze ovaj visoki alpski prevoj... ćuteći, da ne bismo remetili savršeni sklad oko nas, svako za sebe je pomislio, da bi tu vredelo ostati dugo, dugo... ali, posle umivanja lica u ledenom potoku krenuli smo dalje. Spustili smo se do Sent Morica (Sent Moritz) i jezera Komo. Tek tada postalo mi jasno zašto neki bogati ljudi tu dolaze da skijaju, zašto baš tu kupuju kuće i vikendice... jednostavno zato što je tu beskrajno lepo.
Alpi
Baš kada sam htela da kažem kako su nemački autoputevi mnogo bolji od italijanskih, shvatila sam da se ka Milanu ne vozimo autoputem već običnim putem koji ima po dve trake u svakom smeru. Nemački putevi jesu malo bolji od italijanskih, ali onaj kojim smo se mi kretali kao modnoj metropoli mnogo je bolji od našeg koji mi nazivamo autoputem. Osim toga, korišćenje nemačkog autoputa je besplatno, italijanskog nije jeftino, a korišćenje srpskog autoputa bezobrazno je skupo. Obilazeći Milano “uhvatili“ smo autoput za Đenovu (Genova)...tri trake, umerena gužva, vrućina, mi u najsporijoj traci, odmorišta prilično nikakva jer uglavnom nema toaleta, klupa i hladovine...kako vreme odmiče sve to postaje manje važno jer čarobno Ćinkve Tere je tu negde...a i naša Kuća na točkovima poseduje svoj lični i personalni toalet.
LEVANTO, KARNEVALSKI VOZ...
Ugledavši predivnu fotografiju na desk-topu svog kolege, moj saputnik rekao je “Uaaau, gde je to“ i dobio površnu infomaciju da je to fotografija jednog od pet sela smeštenih negde na italijanskom primorju...naziv tih sela je Ćinkve Tere. Region Ćinkve Tere jedinstvena je oblast po mnogo čemu i to ne smo u Italiji, više od dvadeset godina poznata je turistička destinacija, od pre devet godina je zaštićeni Nacionalni park, a od 1997. godine pod zaštitom je UNESKO-a... čudesno mesto koje opsedaju turisti iz celog sveta. Ako se ide od Đenove, kao što smo mi došli, “predgrađe“ Ćinkve Terea je gradić Levanto, mesto iz kojeg smo odlazili i u koje smo se vraćali sa naših istraživačkih pohoda. Podaci govore o tome da je Levanto, pored La Spezie (La Spezia), jedan od važnijih gradova italijanskog regiona Liguria iako ima samo nešto više od pet hiljada stanovnika. Od Đenove je udaljen oko 60 kilometara, a smešten je u dolini prekrivenoj maslinama i borovima, ima dobro očuvano srednjovekovno utvrđenje, dve crkve, dve pjace i to je to odprilike. Zaista, Levanto nema baš šta da ponudi turistima...na prilično dugoj plaži peškiri i ležaljke stoje prilepljeni jedni uz druge, sunce nemilosrdo prži brojne Italijane (čini mi se da stranci na tu plažu baš i ne zalaze) koji žele bakarnu boju tela, hrana u restoranima je osrednjeg kvaliteta osim u jednoj piceriji, sladoled je, na moje zaprepašćenje, nikakav, a ono što se naziva noćnim životom jednostavno ne postoji. Ipak, mi smo se stacionirali baš u tom i takvom Levantu zato što se u centru grada nalazi odličan kamp (ima ih tri u gradu) u kojem je, gle čuda, bilo slobodno mesto za našu Kuću na točkovima. Iako nikada nisam boravila u nekom kampu, pa ne mogu da pravim poređenja, ovaj je od mene dobio čistu desetku za besprekornu čistoću i brojne prateće sadržaje koji življenje u kampu čine jednostavnim i udobnim. Istina, cena boravka u takvom kampu nije niska, iznosi 27 evra po danu. Primetno razočarana što se vrlo brzo raspršila moja iluzija o maloj, usamljenoj plaži, shvatila sam da ni uz pomoć bicikala koje smo poneli neću pronaći takvu plažu jer nje, prosto rečeno, nema. Kao svaki filosof amater počela sam da razmišljam o tome zašto smo i iznajmili wohnmobil kada možemo da stanemo samo u kampu ili na mestima za stajanje... pitala sam se gde nestade ona moja zamišljena predstava u kojoj mi stajemo čas ovde, čas onde... ubrzo ću saznati da, zbog konfiguracije terena, to u regionu Ćinkve Tere nije moguće. Novi, klimatizovani, moderni, čak i sa satelitskim antenama Kamperi, kao i opuštena i srećna lica njihovih vlasnika počeli su da mi otkrivaju jednu novu dimenziju ovakvog putovanja. Vremenom, shvatila sam da i ja mogu da pripadam toj, čini mi se, posebnoj gupi ljudi jer imamo mnogo toga zajedničkog... ljudi koji kampuju, pre svega vole aktivan odmor i iznad svega vole da upoznaju prirodu. U kratkim razgovorima sa svojim susedima iz Skandinavije, Holandije, Belgije i drugih evropskih zemalja saznali smo da oni u Kućama na točkovima prelaze hiljade kilometara, da su obišli mnoge zabačene kutke Planete, pronalazili usamljene plaže i mesta... kažu da ko se jednom primi na takav vid putovanja svaki drugi način provođenja odmora postaje mu manje interesantan. Mislim da specifičnosti i draži koje pruža wohnmobilisanje mogu da se uporede samo sa krstarenjem brodom, malim brodom koji može da uđe u uvale kakve viđamo samo na razglednicama...ali o “krstarenju za početnike“ u nekom sledećem tekstu. Kako god, slušajući ih, mogla sam da nas zamislim sledeće godine sa Kamperom negde gore, na severu Evrope, pored norveških fjordova...
Plaža u Levantu
Uprkos svojoj priličnoj bezličnosti gradić Levanto značajan je za Ćinkve Tere region. U njemu se nalazi glavna železnička stanica, kroz koju, učestalo, prolaze vozovi koji voze putnike do magičnih Pet sela. Dnevna vozna karta staje osam, dvodnevna oko 15, a trodnevna nešto manje od 20 evra. Ta karta važi i za ulaz na sve, a brojne staze koje pletu mrežu po ovom prostoru. Postojanje pruge na takvom, nemilosrdnom terenu fascinantno je. Vozovi samo povremeno izlaze iz tunela, a u jednom od sela i stanica je u tunelu. Do dolaska žleznice u XIX veku do sela se moglo doći ili brodom, pa peške ili na mazgama po brdskim stazama. Vozne kompozicije su duge, tako da uvek ima mesta za sedenje, a u vozu vlada, gotovo, karnevalska atmosvera koju prave ljudi iz najrazličitijih delova sveta, nasmejani i uvek spremni za nova upoznavanja. Vrlo brzo postali smo redovni putnici u ovim vozovima, a zbog posedovanja psa haski vrste kome, po prirdi stvari, ne leži mediteranski okoliš postali smo i prava atrakcija. Jedno od prvih pitanja uvek je bilo odakle smo...pri pominjanju Srbije i Beograda nailazili smo na prijatno iznenađena lica i komentare jer ne sreću se baš često ljudi sa naših prostora u ovom predelu...jedan mladi Ameikanac reče da će kao jedan od lepših, a čudnih susreta pamtiti susret u vozu sa lepim haskijem iz Srbije na vrelim liticama italijanskog Ćinkve Terea. Ni traga od mrkih pogleda ili ružnih reči zato što smo Srbi kako neki u našoj zemlji i dalje misle.
Železnička stanica u Manaroli
KORNILJA, MANAROLA, MONTEROSO,
RIOMAĐIORE I VERNACA
Strme padine pretvorene u terase, kuće oslonjene jedna na drugu, ofarbane u dugine boje, ribarski čamci parkirani ispred kuća umesto automobila, stotine i stotine stepenica, kačenje veša kao najvažniji posao na svetu, znatiželjno posmatranje hordi turista i veselo čavrljanje sa njima od strane domaćeg stanovništva, uske uličice koje prave lavirint... čine umetničku sliku Ćinkve Terea, sliku koju bi mogli da naslikaju samo najbolji majstori.
Glavna ulica u Manaroli
Nazivi sela meni zvuče kao imena nekih muza iz davno prošlih vremena... ili možda preterujem, ko bi ga znao?! Ne događa se baš često da se ljudi zaljube na prvi pogled u predeo u koji su došli prvi put... upravo se to meni dogodilo kada sam videla prvo, od Pet magičnih sela. Slučajno ili ne, prvo smo otišli do poslednjeg sela koje je, kasnije ćemo saznati, tipični predstavnik Ćinkve Tere arhitekture, ime mu je Riomađiore (Riomaggiore). Kao da sam ostala bez daha kada sam ugledala samo naizgled neplanirano postavljene kuće koje se, preko obronaka, prostiru sve do mora... njihove fasade od oker žute, preko roze i crvene do plave boje, prošarane tek okačenim vešom pričaju najmaštovitije priče. Meštani koji sede na basmcima ispred kuća ili ćaskaju međusobno naslonjeni na ograde svojih terasa izmamljuju osmehe na licima brojnih turista. Posle kraćeg vremena stiče se utisak da se čitav život sela odvija upravo u glavnoj ulici... istinktivno, zastajemo, sedamo na jedan stepenik i počinjemo da osluškujemo njihove priče iako, našalost, ne razmemo italijanski jezik. U nekim drugim delovima sveta to bi se nazvalo prisluškivanje, ali u malim italijanskim mestima to je učestvovanje u zajedničkom životu... činilo nam se da smo, bar za trenutak, i mi deo svakodnevnog života Riomađiora. Čudno ili ne, kolone turista ne remete ambijent, naprotiv, odlično se uklapaju u sveukupni šareniš... bar se meni tako čini.
Glavna ulica u Riomađioru
Ne zna se tačno, ali se predpostavlja, da je Riomađiore najstarije od svih ovih sela. Legenda kaže da su ga u VIII veku osnovali Grci koji su u Italiju bežali od vizantijskog cara Lea III. Međutim, postoje zapisi koji govore o tome da je i ovo kao i druga Ćinkve Tere sela pripadalo moćnoj familiji Fieschi iz Đenove. Interesntno je da je ova familija dala jednog papu i za malo drugog koji je izabran ali je umro pre stupanja na tu funkciju. Svakako, 1276. godine ovo selo dopalo je u vlasništvo Republike Đenove.
Od Riomađiora do Manarole (Manarola), isklesana iz stene, vodi Ulica ljubavi-Via dell amore. Dobro je sagrađena i delimično pokrivena, sa nje se pruža nestvarno lep pogled na strmo padajuću obalu. Ova staza izuzetno je popularna, pa je saobraćaj na njoj veoma gust. Od jednog do drugog mesta stiže se za oko dvadesetak minuta laganog hoda. Odmor u kafiću smeštenom, bukvalno, na litici trenutak je koji ću ja dugo pamtiti i zbog kojeg ću se, između ostalog, sigurno vratiti u Ćinkve Tere.
Riomađiore
Zbog straha od Saracena prvi doseljenici nisu se naseljavali pored mora, već u bolje odbranjivim brdima, zato je, na primer, Kornilja (Corniglia) “smeštena pod oblacima“ i da bi se do nje stiglo potrebno je “preskočiti“ 368 stepenika. Kada je ta opasnost prošla naseljavali su se i pored obale. U prošlosti ova oblast bila je veoma sitomašni deo Italije zato što su luke bile, a i sada su, male da bi se ljudi tu bavili trgovinom i ribolovom. Strme padine pretvorene su u terase kako bi se na njima dobro uzgajale masline i grožđe. Poznata bela vina iz ovih sela su Bokačo (Boccaccio) i Petrarka (Petrarca) koja su još u kasnom srednjem veku izvožena u Englesku. Posle dolaska železnice sela su ozbiljnije naseljavana, a pojavila se i mogućnost odlaska na posao u obližnji grad La Speciu. To je učinilo da polja ostanu pusta, a brojne terase propadnu za nekoliko decenija. Kako bi se sačuvao ovaj jedinstveni region, vremenom, država je počela da investira u vinogradarstvo. Danas u svakom od ovih sela živi od 750 do 1800 stanovnika, koji proizvode vina i uzgajaju masline, a najviše prihoda dobijaju od turizma.
Smeštena na sto metara nadmorske visine Kornilja nema direktan pristup moru. Duga, glavna ulica prolazi kroz celo mesto i završava kao terasa sa koje se pruža panoramski pogled na more. Slučaj je hteo da u ovo selo dođemo dva puta...kada smo drugi put došli shvatili smo da tu vreme stoji i da se iz večeri u veče ništa ne menja. Ista deca igraju istu igru na malenom skveru, iste bake i deke sede na klupama i bistre neku svoju politiku, na trgiću ispred crkve iste mačke kriju se po istim, obližnjim, žbunovima, na tersama sede isti ljudi, samo se smenjuju likovi u jednom od tri seoska restorana i zvukovi koji dopiru iz uključenih televizora. Sat na crkvenom tornju zasigurno pokazuje protok vremena, ali to ne važi za Kornilju.. .za nju važi-videti obavezno!
Kornilja
Dok hodamo Manarolom (Manarola) čujemo šum vode... nije od mora. Radoznalo pitamo stanovnike odakle potiče taj šum i saznajemo da ispod naših nogu teče reka Groppo koja deli selo na dva dela. Pre nekoliko decenija rečicu su pokrili glavnom ulicom, a do tada je tu bilo 11 mostića. I dalje se na pojedinim mestima može videti reka. U Manaroli su šarene kuće “okačene“ na dva klifa, smeštene su vertikalno na veoma strmim stenama i tako sve do mora. Ispred kuća parkirani su ribarski brodići koje izvlače pomoću rampe zato što ne postoji prirodna, zaštićena luka... Oko 800 meštana Manarole kači veš, dobacuje turistima i živi svoj život, uglavnom, na glavnoj ulici ispod koje teče reka.
Manarola
Prvi utisak o Monterosu (Monterosso al mare) može da zavara. Kada smo izašli iz voza i kročili na ulicu koja ide pored obale pomislila sam “O, i ovde postoji Budva“, zavarale su me tezgice sa suvenirima i raznim džidžamidžama, moderna arhitektura i plaža kao u bilo kom crnogorskom letovalištu. Samo malo istraživanja pokazalo nam je da je Monteroso najprostranije i najveće od pet sela. Smešteno je između dva zaliva i podeljeno na dva dela-stari i novi. U starom delu dobro nam poznata atmosfera i Ćinkve Tere arhitektura, a na glavnom trgu dve crkve koje se dodiruju. Zapadno od starog dela grada, pored železničke stanice nalazi se, nešto više od sto godina staro, naselje vila Fegina. Dobro upućeni meštani kažu da je baš na tom mestu otpočeo pravi turistički život celokupnog Ćinkve Terea. Za nekoliko dana provedenih u ovim selima za koja mi se povremeno činilo da su ”čardaci ni na nebu, ni na zemlji” nisam uspela da pronađem dosadnu, bezličnu sliku od koje želimo da okrenemo glavu... sve je interesantno u Ćinkve Tereu... tako i činjenica da svako selo ima svoju crkvicu koja se nalazi negde daleko u brdima i u koju ljudi jednom godišnje odlaze na hodočašće. Monterosu pripada Madona di Saviore smeštena na nadmorskoj visini od 465 metara. Za sada ostaje nam samo da zamišljamo kako sa te visine izgleda neverovatni Ćinkve Tere.
Glavni trg u Vernaci
Dok smo se poslednjim vozom vraćali u naš kamp znali smo da ćemo se nekada sigurno vartiti u ovaj, zaista, jedinstven deo sveta. Želimo ponovo da ga vidimo i nadoknadimo propušteno, a toga je mnogo. U Ćinkve Tere ne dolazi se samo zbog mora, kupanje i sunčanje tamo su sporedne discipline. Tamo treba da idu ljudi koji vole prirodu i treking. Naše iskustvo govori da je najbolje otići ili u proleće ili u jesen jer ozbiljnim pešačkim turama koje traju od dvadeset minuta, pa do 12 sati više prijaju niže temperature od visokih junskih. Od nekoliko tura koje prolaze pravim brdskim stazama uspeli smo da prepešačimo samo tri. Nešto manje od tri sata hodali smo između sela u kojem vladaju mačke Vernace i sela koje kao da je zaspalo Kornilje...prvo je trebalo popeti se uz stotine stepenica, a zatim korak po korak prelaziti, jakim suncem obasjanu, stazu koja samo povremeno prolazi kroz maslinjake. Činilo nam se da rukom možemo da dodirnemo nebo, ali i da zaronimo u more koje se prostiralo svuda oko nas... Najteže rute, koje zahtevaju savlađivanje visinske razlike i od 400 metara, ostavili smo za sledeći dolazak.
Istine radi, a i da sve ne izgleda kao kod zaljubljene šiparice koja ne vidi dalje od nosa, treba reći da je hrana u ćinkveterskim restoranima iznenađujuće loša. Upravo u nekima od njih pojeli smo jednu od najlošijih lazanja u svom životu i jednu od najmanjih porcija dagnji...dobar italijanski sladoled nismo pronašli. Cene u restoranima slične su cenama u beogradskim kafanama. Dva super marketa u Levantu loše su snabdevena, ali je zato ribarnica krcata najrazličitijim vrstama ribe...pa, bilo bi čudno da nije tako. Smeštajni kapaciteti ograničeni su zbog skučenog prostora i mnogo je zastupljeniji privatni od hotelskog smeštaja. Cene kreveta u privatnim sobama kreću se od 30 do 40 evra za noćenje. Ulaz na malobrojne plaže (ima ih samo u Levantu i Monterosu) je besplatan, ali je obavezno iznajmiljivanje ležaljki i suncobrana. Sve to, kao i nedostatak životnog prostora na plažama, nama nije bilo bitno jer ne spadamo u one ljude koji vole da se izležavaju na istim, osim toga naš pas mogao je da uđe na plažu samo u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. I pas i mi rashlađivanje smo pronalazili u tzv. kupanju na stenama.
U rano jutro, svojim starim Kamperom krenuli smo uz ligurianske serpentine...žal za ne pronađenom usamljenom plažicom iščezao je, ali pojavila se seta zbog napuštanja Pet magičnih sela. Uvek je tako kada odlazimo iz mesta u kojem želimo bar još malo da budemo... ali, odavno je poznato da sve što se mora nije teško, krenuli smo uvereni da se Ćinkve Tere i mi vidimo ponovo.
NIČIM IZAZVANI LIVINJO
Dok smo se tromo peli ka autoputu, shvatili smo da nas čeka još jedan vreli, junski dan. Kako je rasla temperatura u našoj putujućoj kući tako je naša odluka da preostala tri dana provedemo negde u Alpima postajala sve čvršća, jer Toskana će sigurno biti tu gde jeste i u oktobru. Osim toga, naš pas mnogo je više zainteresovan za znamenitosti alpskih livada, nego za Galeriju Ufici (Galeria Uffizi) i Mikelanđelova dela. Bacili smo pogled na kartu i krenuli put Livinja (Livigno). Poznajemo dosta ljudi koji odlaze tamo na skijanje i tvrde da je mnogo lepo, i mi želimo da tamo skijamo, pa zašto da ne izvidimo teren, a osim toga Livinjo se nalazi na putu za našu gastarbajtersku kuću.
Tri puta vode ka Livinju, dva preko visokih alpskih prelaza i jedan kroz tunel, ova prva dva zimi nisu otvorena zbog vremenskih uslova. Mi smo odabrali sporiji način, preko najvišeg prelaza na 2 700 metara nadmorske visine, sporiji ali za oči lepši put. Stigli smo iza podneva...dan je bio prijatno topao, a ne vreo, duvao je vetar, a drvene kuće ušuškane u kotlini kao da su čekale baš nas. Sve je izgledalo kao na razglednici i nama se odmah svidelo. Prva šetnja kroz glavnu ulicu pokazala nam je bezbroj restorana, picerija i kafića... i parfimerija. Čemu tolike parfimerije? Kada smo, nešto kasnije, na pumpi videli da litar dizel goriva košta jedan evro (a u Italiji je bio tada 1,5 evra) i saznali da Livinjo ima duty-free status bilo nam je jasno zašto, bukvalno, na svakom ćošku postoji parfimerija. Tog, a i narednih dana kafane u Livinju odbranile su čast italijanske kuhinje... odlične pice, špageti, sladoledi i razne druge đakonije nalaze se na meniju u svakom restoranu u kojem smo mi obedovali. Cene su, za nijansu, niže od cena u beogradskim restoranima... ne znamo da li je tako i u zimskom periodu, verujemo da jeste jer i krajem juna u Livinju kao da je špic sezone. Na glavnoj promenadi šeta raznorazni svet... gospođe i gospoda sa kućnim ljubimcima, tzv. fensi momci koji su doveli svoje cure u mondensko mesto za kakvo se Livinjo smatra, roditelji sa decom željni čistog vazduha, besposleni ljudi koji su tu došli da provedu koji sat na planinskom suncu, kao i istinski ljubitelji prirode, trakinga, ozbiljnog planinarenja, brdskog biciklizma, jednostavno obožavaoci aktivnog provođenja odmora, a takvih je u Evropi mnogo. Na kartama, kupljenim u suvenir šopu, videli smo da nas okružuju brojna jezera i vrhovi... odmah smo poželeli da bar neki od njih osvojimo. Saznali smo da se u blizini Livinja nalazi i selo Trepalle. Na starom kontinentu upravo ovo mesto nalazi se na najvišoj nadmorskoj visini koja je naseljena, a Livinjo, sa oko pet hiljada stanovnika, nalazi se na nadmorskoj visini od 1 800 metara, na granici između Italije i Švajcarske.
Štel plac u Livinju
U Livinju smo imali praktičnu primenu znanja iz jedne od kniga o wohnmobilisanju... imali smo priliku da vidimo kako izgleda pravi, ozbiljni štel plac, odnosno mesto za stajanje Kampera. Oko dva kilometra od centra mesta, na velikom prostoru parkirani jedan pored drugog stoje Kamperi... velike i lepe drumske lađe. Na pedesetak metara od njih zgrada u kojoj su toaleti, tuševi, kuhinja, prostor za sušenje i peglanje veša i još nekoliko pomoćnih prostorija, a ispred bar i igralište za decu. Većina štel placeva nema sve to, odnosno nema ništa osim prostora za stajanje, ovaj u Livinju dobro je opremljen, ali i prilično skup, dan boravka staje 17 evra u predsezoni. Sa jedne strane placa protiče rečica, a sa svih strana okružen je alpskim livadama...na blagom, jutarnjem suncu, ispred naše putujuće kuće, doručkovali smo jaja ispečena na oko istoremeno osluškujući tišinu i udišući raznovrsne mirise Alpa... nadamo se da ćemo češće moći da se budimo u takvom okruženju. Dva divna dana proveli smo na padinama oko Livinja... prvi dan prepešačili smo rutu u trajanju od tri sata, obišli smo istoimeno jezero, a zatim stigli na visinu od 2 300 metara... polusatno dremkanje na livadi pored jednog jezerceta vredi bar koliko i čitava noć čvrstog spavanja u nekom gradu... ako ne i više. Sledećeg dana hodali smo pet sati i popeli se na 2 500 metara nadmorske visine. Po veoma toplom danu, gotovo bez ikakvog iskustva u planinarenju za mene je to bio veliki poduhvat... bila sam uverena da ću uspeti da dotaknem druge vrhove, a kada sam duboko udahnula učinilo mi se da sam osetila svu snagu i lepotu prirode koja me okruživala.
Na Alpima
Kasno uveče, nažalost, morali smo da krenemo... žao nam je što nismo uspeli bar malo da osmotrimo trku biciklista po planinskim stazama dugu 60 kilometara.
Kako nismo znali da su dva od tri granična prelaza otvorena samo od osam do dvadeset sati, tumarali smo, po mraku, oko ponoći, od prelaza do prelaza... nigde nikoga na putu, samo naša istrošena drumska krstarica, jedan pas i dvoje ljudi u njoj... bilo je to beskrajno smešno. U jednom trenutku, naišli smo na nešto što bi moglo da bude granični prelaz... ispostavilo se da je to bio samo carinski punkt između Livinja i ostatka Italije. Uniformisano lice ili ti carinik ljubazno, ali do najsitnijih detalja i najskrivenijih pregrada, pregledao je naše vozilo... tražio je robu koju mi, eventualno, želimo da prošvercujemo iz Livinja... kao da nije mogao da poveruje da mi nismo kupili baš ni jedan parfem u nekoj od, brojnih, parfimerija... pretres je trajao sat vremena...da li smo mu izgledali baš sumnjivo ili je samo besprekorno radio svoj posao ostaće nepoznanica.
Dok smo mi krstarili austrijskim i nemačkim autoputevima, kada zatvorim oči mogla sam da vidim brojne bicikliste u šarenoj opremi, na fluorescentnim biciklima, kako se probijaju kroz borove šume, zatim preko planinskih potočića, livada i pustara do vrhova Alpa...smeštenih odmah tu negde ispod oblaka.
