Koristili smo putni pravac Šabac-Valjevo-Bajina Bašta. Put Šabac-Valjevo dobar, skoro urađena deonica Valjevo-Poćute, nakon toga put nešto lošiji, ali posle Pašne ravni opet poprilično korektan, ali ima i kraćih lošijih deonica. Razdaljina ovog puta je cca 140km, računajući do Bajine Bašte.
Put je živopisan, prva slika je negde na 30km iza Valjeva, pukao pogled.. raj za oči

Kada smo stigli u Bajinu Baštu, uočili smo neobičnu vikendicu na Drini. Po priči, meštanin koji ju je sagradio, do sada ju je bar 15-ak puta vraćao na isto mesto, obzirom da je Drina pomera i ruši kad i kako ona hoće. A Drina, moćna i hirovita..

Pre Perućca, obišli smo i manstir Raču, koji se nalazi odmah iznad Bajine Bašte, na putu za Taru. Ranijih godina, kao i većina turista, videli smo skretanje, ali smo uvek žurili, kao da nismo bili na odmoru. Zadnjih par godina se ponašamo sasvim drugačije, povukli smo ručnu i samo lagano, stićićemo gde smo naumili, shvatili smo dai između mesta A,B,C i D ima puno šta da se vidi i nauči.
Sam manastir je sagradio kralj Dragutin. Poznat je po tome da je u okviru istog bila organizovana prepisivačka škola, a u toku II svetskog rata u njemu je čuvano Mirosavljevo jevanđelje.

Perućac, reka Vrelo, dugačka 365m, zovu je i Godina. Kažu da ima sve atribute kao i ostala velika braća.
Mesto gde se preko vodopada uliva u Drinu, vazduh opija...



A ovo je izvor! Odavde Godina počinje da teče svojim dugim putem od 365m

Voda je tako čista i prozirna, da sam imao utisak da nikakvih problema ne bih imao da sam uzeo da je pijem sa bilo kog dela vodotoka.
Uz izvor je izgrađena i vodenica, očito da je nekada mlela, ali na našu veliku žalost, sada ruinirana i zapuštena ( šta bi sa ovakvom lokacijom i prirodnim lepotama datim na tacni uradili Slovenci da su na našem mestu, mogu samo da pomislim i zamislim)

U Perućcu mi smo jedini bili sa kamperom, turista je bilo malo, istina za par sati su došla 2 autobusa sa đačkim ekskurzijama, ali vanpansionska ponuda u mestu dosta je oskudna.
Mislio sam da iznenadim suprugu pastrmkom u restoranu Vrelo, ali nekako mi restoran nije baš ulivao poverenje, pa smo nakon provedenih par sati u mestu, odlučili da se pomerimo, vidimo branu, jezero i da krenemo ka hotelu Omorika, putem preko Mitrovca i Kaluđerskih bara.
Put iznad jezera je malo naporniji i strm, ali vidici su samo da ih poželiš takve


Put posle Mitrovca, pa do Kaluđerskih bara u zaista je lošem, rekao bih očajnom stanju.
Prespavali smo na parkingu iznad hotela Omorika. U Nedelju prepodne organizovali smo šetnju od nekih 4km po postojećim trim stazama kroz borovu šumu, sve vreme smo udisali opojan miris borova, pročistili alveole, pluća plahnuli.
Lokacija iznad Omorike, tu smo prespavali


Za kraj, šta reći, priroda za udžbenik, mogućnosti za turizam fenomenalne, ali šta vredi kada je na delu srpski manir upravljanja prirodnim resursima. Zar je problem da se bar sićušan deo od onolikog novca koji se uliva u rep. budžet upotrebi namenski za krpljenje rupa, obnovu putne signalizacije, postavljanje novih tabli, podizanje više prigodnih mesta za odmor, par klupa, neki vidikovac i sl. Potrebno je samo malo dobre volje i entuzijazma i zrnce ljudskosti i spoznaje da će biti nekog i posle nas, da će stići naraštaj koji takođe treba da uživa u blagodetima ove planine i koji treba da je očuva i pripremi za narednu generaciju. Valjda bi trebali na našim primerima da se uče.
Pohvalno je da još uvek nema onoliko neukusne bespravne gradnje kao na Zlatiboru, ali nikad ne reci nikad.
Krajnji utisak je da je Tara u jesen, zaista prelepa planina. Dugo nisam video tako kristalno jasne i čiste boje. Taj spektar žute, crvene, braon i zelene boje, sa zlatnim odsjajima, boje planine, s jedne strane i modrina i snaga Drine, s druge strane, sve okupano suncem, ostaju u sećanju i treba ih videti, doživeti i uživati.
Pozdrav