Spadam, naravno, u one koji obožavaju da voze, godišnje „nabijem“ 30.000 Km, ali nakon desetak dana (i noći) provedenih u kamperu i pređenih nekih pet hiljada kilometara skoro da sam bio ubeđen da ću sledeći put na odmor negde penzionerski. A onda sam za manje od mesec ipo opet iznajmio kamper i otisnuo se sa porodicom u Alpe. Usred zime.
Najpre najvažnije. Ovo nije skupo! Naprotiv. Kada izračunate gde ste bili, šta ste sve obišli, koliko ste videli, pa kada sve to uporedite sa tim koliko bi vas koštali prevoz i smeštaj u slučaju da ste se opredelili za „klasični“ vid turizma, ispostaviće se da je iznajmljivanje kampera verovatno jedan od najjeftinijih načina putovanja. Dakako, neophodni uslovi su: da imate barem malo avanturističkog duha, da volite vožnju ili makar da vam nije muka od vožnje, da se ne plašite da noćite na pustim mestima (mada to uopšte nije neophodno, ali je praktično), i konačno, ono što je neophodno za ovakvu vrstu turizma je da ste spremni da nekoliko dana sa nekim provodite 24 sata dnevno u petnaestak kvadrata. A ako niste sasvim sigurni zadovoljavate li baš sve navedene uslove, sasvim dovoljan razlog da se opredelite za odmor u kamperu po meni je taj što vas nerviraju buljuci turista koje kao ovce vodaju okolo i što hoćete da budete sam svoj gazda.
Glavno svojstvo ovakvog odmora je Njeno Veličanstvo Sloboda. Apsolutna. Potpuna. Nemerljiva. Ne zanima vas kada je hotelski doručak ili kada mama, baba ili tetka smatra da vi treba da ustanete, ne morate nikome ništa da objašnjavate, plan možete menjati kad od poželite, a možete i uopšte nemati nikakav plan nego lunjati unaokolo. Buđenje u francuskim vinogradima, švajcarskim vrletima, bavarskim selima kao iz priče o Hajdi ili pak u Holandiji na peščanoj obali sa pogledom na severni Atlantik deo je ovakvog odmora.
I na početku da raspršimo još dva mita. Prvo: ne samo da nije tačno da u kamperu nema dovoljno vode pa kao možete da se kupate po sistemu JNA – maksimalno jednom nedeljno, nego su sanitarne mogućnosti verovatno iznad onih u nečemu što bi se recimo zvalo prosečno domaćinstvo. I drugo: Ne da unutra nije zimi hladno, nego je toliko toplo da čak mogu deca da sede u majicama kratkih rukava.
Tipovi kampera
Tipova i vrsta kampera ima „mali milion“. Jedna od podela mogla bi biti na luksuzne, sa kožnim trosedima, mermernim kadama i zlatnim slavinama i „obične“. Razmatramo dalje samo „obične“. Generalno ima ih čija je masa iznad 3,5 tone, znači za vožnju je potrebna dozvola kategorije „C“ i na one mase do 3,5 tone, za koje je dovoljna dozvola „B“ kategorije. Kamperi ukupne mase do 3,5 tone imaju maksimalno šest ležaja. Najčešće je takvo vozilo optimalno konfigurisano za život četiri osobe. Što se unutrašnjeg rasporeda tiče ima bukvalno svega – od povećih kampera sa samo jednim dvostrukim ležajem (najčešće ih koristi par penzionera koji u vozilu provedu čitavo leto uglavnom slabo se pomerajući, te je stoga unutrašnji raspored takav da im omogući maksimalan dnevni komfor), do onih za masovni turizam (koji najčešće kupuju čarter komapnije da mogu unutra da natrpaju što više ljudi). Dalje, unutrašnji prostor može biti jedinstven, dakle jedna prostorija bez privatnosti ako se ne računa zavesa koju možete navući kad legnete (idealno za hipi-komune), a može neki od prostora za spavanje biti odeljen vratima bilo kao posebna prostorija, u koju se uđe na nogama, bilo da kad legnete možete samo navući pokretna tzv. šiber vrata. Ima raznih varijanti osvetljenosti unutrašnjeg prostora – od kampera sa ogromnim prozorima (nova vozila Adria, Hymer, Dethleffs), do klasičnih vozila napravljenih da budu što jeftinija.
Ona podela koja je po meni suštinski bitna je na kampere koji iznad vozačkog i suvozačkog mesta imaju nerasklapajući, dakle stalni dvostruki ležaj i na one koji taj ležaj nemaju. Taj prostor iznad vozačkog i suvozačkog mesta na zovu alkoven (iz arapskog al-qubbah – kupola, svod, udubljenje u zidu za krevet), pa onda te kampere nazivaju „mit alkoven“ (nemački) ili „avec capucine“ – sa kapuljačom (francuski) ili jednostavno „sa alkovnom“. Pošto meni to zvuči rogobatno ja sam ih, nemajući bolje rešenje, nazvao „sa ćubom“. Razlike između tih „sa ćubom“ i onih bez su bitne.
Onaj bez je niži, što je važno; neznatno lakši, što nije naročito bitno; mnogo mu je manji otpor pa troši nešto manje goriva, što nije bitno jer razlika nije velika; i na kraju najbitnije – ti „bez ćube“ se daleko lakše voze jer se manje zanose (o tome kasnije). Ne znači da oni „bez ćube“, pošto nemaju taj prostor gore, iznad vozača i suvozača, imaju manje ležajeva od onih „sa ćubom“. Kod onih „bez ćube“ može u onom malom prostoru iznad vozačkog i suvozačkog sedišta biti dvostruki rasklapajući ležaj koji se spusti skroz do volana (inače, taj rasklapajući ležaj je, kao i svi rasklapajući ležajevi, manje udoban od onih koji su predviđeni prvenstveno za spavanje). Te kampere „bez ćube“ ako nemaju rasklapajući ležaj zovu „integrisanima“, a sa rasklapajućim ležajem „poluintegrisanima“. Onaj „sa ćubom“ je, uprkos navedenim nedostacima, po meni ipak bolje rešenje: komforniji je, poštedeće vas rasklapanja i to naveče, kad ste najumorniji, a ako imate sa sobom decu, onda dileme uopšte nema jer je taj prostor za njih pravi raj.
Od stvari koje valja pomenuti u enterijeru još su: jedan dvostruki ležaj ili dva ležaja na sprat – jedan iznad drugog. Mogu biti sasvim pozadi okrenuti poprečno, a mogu biti sa jedne strane okrenuti uzduž. Generalno pravilo je da su ležajevi koji su okrenuti poprečno duži od onih koji su okrenuti uzduž vozila. Postoje i modeli u kojima su na razne načine integrisani kraći, dečiji kreveti najčešće na sprat.
Dalje, unutra je sanitarni prostor (WC, umivaonik, tuš). Taj sanitarni čvor predstavlja pravu umetnost smeštanja toliko toga na minimalnom prostoru. WC šolja se okreće – kada je ne koristite pripijena je uz zid da ne zauzima prostor, kada nameravate da je koristite okrenete je ka unutrašnjosti prostorije, tuš je nekada zaseban, nekada se čitav zadnji zid WC-kupatila pomeri ka unutra, zatvore se dodatna plastična vrata i dobijete pravu tuš-kabinu. Unutar kampera je još kuhinja – plinski šporet sa četiri gorionika, ponegde i pećnica klasična, mikrotalasna ili obe, kombinovani frižider (radi na plin, akumulator ili spoljnu struju 220 V), kombinovani plinski grejač vode i unutrašnjosti, jedan klasični ormar i poprilično malih prostora za odlaganje svega i svačega, ponegde televizor i nekakav audio sistem. U ponudi dodatne opreme su krovna sklopiva satelitska antena i masa dodatnih stvari za one koji iznamljuju kampere relativno nebitnih. Naravno, unutra su sto i četiri do šest mesta za sedenje (ne računajući vozačko i suvozačko). Sto se može spustiti, na njega se mogu staviti nasloni sa tih „stolica“ i tako se dobiju ta još dva ležaja u varijanti kada je reč o kamperu sa šest ležajeva. Ne verujem da je na tome baš udobno spavati, ali se može spavati. To je razlog zašto je za takva vozila obično napomena da su za šest osoba, ali optimalno za četiri.
Sa spoljne strane pozadi (ispod ležajeva) je nešto što se naziva „garažom“. Može biti raznih dimenzija – maksimalno toliki da stanu dva mopeda ili izduvani gumeni čamac i motor. Ova „garaža“ na slici spada u manje. Neverovatno korisna stvar iako ne izgleda tako na prvi pogled.
Sa zadnje strane su najčešće nosači za bicikle, sa leve prostor za dve boce plina i sa spoljne strane je još otvor za pražnjenje hemijskog toaleta. Pozadi su još merdevine za penjanje na krov koji može poslužiti kao dodatni prostor recimo za nošenje skija ili sl.
Što se tiče marke vozila i marke nadgradnje – ima svega. Fiatovo podvozje je najčešće, slede Citroen i Mercedes. Nadgradnja – prednjače, makar kod čarter kompanija, Defhleffs i Hymer.
Marka je manje-više nebitna za vas budući da vozilo iznajmljujete. Bitna je snaga motora. Obično su turbodizelaši i to 2.3, 2.5 i 2.8. Tu ne treba štedeti. Onaj od 2.800 cm3 je optimalan. Ovi slabiji su prespori, nedostaje im snage na uzbrdicama i vožnja ume da bude pravo mučenje.
Gorivo, računajte da kamper težine do 3,5 tone, sa motorom 2.8 tipa TDi (snage oko 130 KS) troši minimalno 12 litara na 100 Km. Podaci iz reklamnih brošura pokazuju potrošnju manju za makar 20%. Ali to je reklama, a ovo je iskustveno.
Što se ostalih troškova tiče svugde prolazite kao putnički automobil ako ste do 3,5t. Znači uobičajene vinjete za auto-puteve, uobičajene mostarine, tunelarine itd.
Noćenje, generalno gledano ne plaćate (o tome kasnije), parkinge po gradovima naravno plaćate.
Pripreme za put
Ono što valja svakako poneti su: parče creva za vodu dužine recimo 2-3 m. Spojeve creva i to dve vrste - na šrafljenje (sa unutrašnjim i spoljnim navojem) i na bajonet sistem. Sve to poneti u makar tri standardne veličine.
Ne biste bili prvi koji zbog nedostatka ovakve stvarčice od par evra ne možete da napuni vodu u kamper.
Električni razvodnik. U standardnom kamperu obično su dve ili tri utičnice, ali je raznih gadgeta koje želite da napunite kada se priključite na struju obično više. A uveče kada stanete nemate takve sitnice više gde da kupite.
GPS i mape
Pazite, ako imate svoj GPS tipa Garmin Quest ili Tom-Tom imaćete problema u prijemu ako uzmete vozilo „sa ćubom“, a nemate dodatnu antenu. Meni je uređaj radio, ali je često gubio signal u gradovima, među visokim zgradama.
Vožnja i parkiranje
E sada dolazi ono pravo: najpre, ako niste nikada vozili nešto ovakvo, nema razloga za strah. Što bi rekao Đole „princip je isti sve su ostalo nijanse“. Ali nijanse ovde mogu da vas koštaju glave zato je važno da se nikada ne zaboravite i da uvek imate na umu samo jedno: Niste u automobilu! To je najvažnija stvar koje morate biti svesni ili ćete kad-tad završiti u nekom jendeku. U srećnijem slučaju.
Ono što vozite teško je minimalno 3,5 tone, jaaaaako se zanosi (posebno modeli „sa ćubom“), čak i na ravnom, ubrzava sporije, koči duže, skreće praveći znatno veći luk od običnog automobila, i srednji retrovizor vam je potpuno nefukncionalan. Ali ajmo po redu:
Visina: onih „sa ćubom“ je oko 3,30 m. Zaboravite zatvorene parkinge. I dobro pazite kod podvožnjaka da ako su u obliku luka vozite sredinom gde je luk najviši da se ne zakucate u rub.
Zanošenje: kada vozite auto-putem, a prestiže vas autobus ili kamion dobro će vas oduvati nadesno. Da, dobro ste pročitali, oni će vas preticati jer kamperima je zakonom brzina ograničena negde na 80, negde na 90 Km/h. Dobro naravno da vi vozite nekih 110-120, ali opet oni idu malo brže. Zato pravilo je obe ruke na volan, a kad vidite da vas prestiže npr. autobus na sprat bežite malo desno. Kada vas prvi put tako jedan oduva sami ćete ovo raditi.
Na izlazima na mostove, na izlazima iz tunela itd. bočno zanošenje ume da bude izuzetno jako. Nisu džabe kamperi u prvoj kategoriji onih kojima zabranjuju saobraćaj u slučaju jakih vetrova. Ne bih nikoga da plašim, ali valja, ako nemate iskustva, zaista biti na maksimalnom oprezu. Nakon stotinak kilometara vozilo će vam već „leći“, ali se nemojte zaboravljati. Uvek mislite šta vozite.
Prestizanje: kao kamioni. Dakle tek kada u levoj traci nema nikoga na vidiku krenite. Kada se vraćate dobro pazite da procenite da li možete da se vratite, tj da li je zadnji deo vozila već prošao onoga desno. Kamiondžije obično ablenduju jednom kratko kada ga takva vozila prestignu, tj. kada vaš zadnji kraj prođe njegov prednji.
Skretanje: podrazumeva otprilike sledeći niz radnji (recimo za skretanje udesno). Gledate desno tamo gde ćete skrenuti, pogledate levo u retrovizor da vidite ima li koga iza, pogledate levo gore (za modele „sa ćubom“) da vidite hoćete li prilikom skretanja odneti neki saobraćajni znak, semafor, reklamu, parče balkona itd, počinjete da skrećete, onako ko kamion dosta široko, gledate naravno kuda idete, ali svaki čas i pozadi u levi retrovizor, dakle onaj na spoljnoj strani krivine jer iza zadnje osovine imate još dobra dva metra vozila i taj kraj opisuje daleko veći luk. Ako neku od ovih operacija preskočite, što sam ja preskačući poslednju uradio već na parkingu čarter kompanije, udarićete u nešto ili u nekoga. Ja sam zadnjim krajem „pokupio“ drugi, parkirani kamper. Na svu sreću bila je ozbiljna kompanija koja ima na lageru majstore pa su svetlo koje sam slomio zamenili na licu mesta. Naravno, to je koštalo.
Parkiranje: e to ume da bude noćna mora. Ozbiljne kompanije snabdeju kampere kamerom nameštenom na gornji deo zadnjeg dela vozila. Vi unutra na monitoru lepo gledate, ima zvuk, doduše ne kao parking pilot ali kamera ima mikrofon pa čujete zvuke, ali opet često će neko morati da vam asistira kod parkiranja. U principu duži ste najmanje nekih metar ipo od prosečnog automobila i znatno ste širi pa računajte.
Kada vam vozilo legne možete na kraj sveta. I u Alpe zimi. Što da ne?
Generalno, na snegu čak imate manje problema od većine. Toliko ste teški da je teže da proklizate. A ako vas zaveje imate i hrane i grejanja dovoljno dok ne stigne pomoć. Naravno morate imati zimske gume. Lanci nisu neophodni. Lopata nije na odmet.
Nema tog kijameta koji opreznom i razboritom vožnjom nećete proći. Što bi reko Mujo: šta vidio, ba? Probo! Kolege na putu
Korisnici kampera su nekakva zajednica kao i mnoge zajednice. Pozdravljaće vas na putu, ako ste neiskusni pomoći će vam, preporučiće vam dobra mesta itd.
Jako retko umeju da budu dosadni ili ljubopitljivi. Generalno, to su atipični ljudi baš kao što je atipičan i način na koji provode odmor. Otkrio sam, međutim, da i među kamperašima ima onih tipa "ša je bre bate". Ovaj, viđen u Grijeru, nosao je obešenu o retrovizor pozlaćenu Diorovu krstaču veličine da je se ni patrijarh ne bi postideo.
. Jel to neko pravilo ili ????