Nakon nekih 40 km puta uzbrdo – nizbrdo dolazimo kasno uveče do sledećeg odredišta, plaža Bunec. Parkiramo se na samoj plaži, momci iz obližnjeg beach bara nam prilaze, oduševljeni kad su čuli odakle dolazimo. Taman kad smo se skrasili, veća grupa ljudi je počela da se okuplja na plaži da loži vatru. Nije nam baš bilo najjasnije o čemu se radi, ali koliko smo razumeli momke iz beach bara, radi se o nekom religijskom okupljanju. Ne znam koja je religija/sekta bila u pitanu, ali ljudi su se kasnije razišli i noć je prošla ok.
Ujutro vidimo da je plaža stvarno lepa, nalazi se na ušću jedne rečice u more pa je tu logično i hladnije za kupanje.
Yamaha i gumenjak iz osamdesetih 
Premda nam je ovo mesto prijalo, sledeće jutro dobijamo rezultate naše nepažnje. Naime, u prethodnom kampu su nam rekli da je voda iz vodovoda za piće (jeste, ali ne za svakog pošto su oni navikli) i naivno smo pili veću količinu te vode usput pošto nije bilo prodavnica gde bi kupili flaširanu vodu. Dobili smo stomačne probleme i morali smo da se pomerimo prema apoteci 🙁
Dolazimo u kamp Moskato u blizini mesta Himare gde ponovo nailazimo na gostoljubive domaćine, vlasnika Vasila i njegovu vrednu porodicu. Nažalost, odavde nemam fotografije pošto nam je cilj bio da se što pre vratimo u “normalu”. Odlazim u Himare, nalazim apoteku gde tražim elektrolite. Apotekarka ne priča engleski, ali mlada žena iz Tirane koja se tu zatekla kao mušterija je prevela šta mi treba i problem je rešen :).
Žao mi je što nemam više fotografija iz ovog kampa jer je stvarno odličan, od sanitarnih uslova do ljubaznih domaćina. Radi se o porodičnom biznisu gde svi rade sve i to je jednostavno formula uspeha. Plaža je u neposrednoj blizini kampa, kao i dobro snadbevena prodavnica.